Delo neprolaznih vrednosti  

Izložba Petra Lubarde

Ima dosta valjanih razloga koji pravdaju održavanje ove izložbe u Kragujevcu.
Najpre, reč je o značajnom ako ne i najznačajnijem slikaru naše novije istorije umetnosti.  Drugo,  upravo se navršava sto godina od njegova rođenja te je prilika da se podsetimo ove izuzetne stvaralačke pojave, koja je obeležila  srpsko moderno slikarstvo.
Napokon, ponet humanim odnosom prema čoveku i svetu u kojem živi, seriju radova je naslikao pod utiskom nedužnih,  ratnih stradanja i posvetio ih Kragujevcu. 
Lubarda je imao preko 50 samostalnih izložbi. Učestvovao je na brojnim zajedničkim smotrama u zemlji i inostranstvu. O njemu je nastao zamašan broj tekstova iz pera novinara, pesnika i književnika, potom, likovnih kritičara, istoričara umetnosti čak i slikara. Svako je sa svog stanovišta  nastojao da ga razume i objasni da ga smesti u okvire  naše pa i svetske škole slikarstva. Sve su to dragocena štiva, koja kao mozaičke kocke,  upotpunjuju sliku o BARDU naše umetnosti.

Ova izložba, bez sumnje, čini doprinos tim pokušajima.
Njome je, većim delom, obuhvaćen  najznačajniji segment slikarstva Petra Lubarde, onaj koji se tiče razdoblja oko 1951 godine.Tada je učinio prekretnicu u domaćoj umetnosti. Osim toga, uključeni su radovi koji prethode tom periodu kao i dela novijeg datuma u kojima je uveo nove materijale i koristio bitno drugačiju tehnologiju. Time se stiče uvid u celinu njegova opusa. Makar i u ovom obimu, upotpunjena  je predstava o likovnom postignuću Petra Lubarde.
Njegova pojava datira tridesetih godina prošloga veka, kada se prvi put pojavio na izlagačkoj sceni. Tada je primećeno da prati tokove našeg  slikarstva i nastoji da proširi žanrovsko koliko vizuelno polje slike. Biti u matici složenih aspekata srpske umetnosti značilo je, kada je on u pitanju, percipirati široku lepezu duhovnih reminiscencija počev od naše tradicije preko vizantije i pravoslavlja do kosovske, ustaničke pa i njegoševske epike.

Ne ulazeći ovom prigodom u dublju analizu ovde pokazanih radova, treba kazati da je Lubarda bio umetnik promena, čovek izrazite stvaralačke samosvesti. U traganju za savremenim likovnim govorom, bio je začetnik novog, savremenog izraza kod nas, pa zato oličava istinski preokret, ne toliko teorijskim koliko opipljivim, praktičnim, dakle, suštinskim promišljanjem umetničkog dela.
Uprkos tematskoj širini i  razlikama koje su sazdane u postupku i načinu izvođenja, njegovi radovi sadrže latentnu unutrašnju povezanost, jedinstven likovni kod, koji podrazumeva sled prirodnog nagona da na svoj način progovori o čoveku, životu i svetu. To je činio na vlastit, osoben i originalan način u skladu humanističkog poriva, koji je njegovom ljudskom i dabome, umetničkom biću bio imanentan.
Treba imati na umu da je Lubarda bio i ostao sudbinski vezan za domaću tradiciju, koja se tiče dublje istorijske ravni, čiju je zbilju uzdizao do neslućenih duhovnih razina. Nacionalne simbole i legende je pretvarao u jedinstvene  estetičke i poetičke vizije. Idejom i silinom energije, te sadržaje je uključivao u evropske  pa svetske raspone. Zato su kamene pučine, istorijske bitke, kompozicije sa mitskim temama ili pak druge vrste motiva kojima se bavio, bliske svakom čoveku, svakoj sredini, bilo kojem vremenu i podneblju.

Njegovo delo je postalo paradigma sinteze velikih istorijskih tokova. Te su konstante istinski prožimale  stvaralačku prirodu umetnika. Stoga je njegov  jezik nacionalan i univerzalan u isto vreme.
Lubarda se ubrzo izdvojio likovnim postignućem kod nas ali i na međunarodnoj umetničkoj sceni. To su potvrdili  hvalospevi poznatih svetskih  kritičara( Kasu,Šarl Estijen,Aragon,Herbert Rid)  još više, brojna priznanja i nagrade što ih je dobio u Sao Paolu,  Tokiju,  Parizu, Hagu, Njujorku, Beču i drugde.
Petar Lubarda će se, nema sumnje, nadalje pominjati. Njegovo delo, koje odlikuju neiscrpne, time nedohvatne duhovne vrednosti, iziskivaće nova, obuhvatnija  tumačenja. Pokretaće interesovanja stručne javnosti kako bi se osvetlilo svekoliko, neponovljivo tvorenje koje je obogatilo kulturu kojoj pripada.
Zdravko Vučinić